Knjiga “Svedočenja iz obeščašćene zemlje” je izdata u Torontu, Kanada, 1995-te godine kao kompilacija jednog dela tekstova Radislave Dade Vujasinović objavljenjih u časopisu Duga u períodu od 1991 –1994 godine. U knjizi su takođe objavljena pisma koje je pisala sestri (Kanada) i bliskoj prijateljici (Velika Britanija).
Kroz pisma i tekstove provejava stav mlade žene koja ne prihvata promociju ratnih profitera u nacionalne idole i koja se protivi licemerju društva koje je okružuje. Čitalac će u tekstovima i pismima pronaći kritiku načina na koji se rat predstavlja u delu društva koje smatra da “Srbija nije u ratu”. Možda će neko pronicljiv između redova naći i razloge zašto je ona bila nepoželjan svedok ratnih događanja na prostorima bivše Jugoslavije.
Iz pregovora: “Kada smo leta 1974. odlazile iz Grčke, prekidajući porodično letovanje, Dada i ja, kao dva devojčurka kojima nije baš bila najjasnija ozbiljnost situacije, imale smo priliku da vidimo prizore koji su nam se zauvek urezali u sećanje. Na putu od Soluna do jugoslovenske granice sretali smo kolone kamiona sa regrutima. Prolazili smo pored naoružanih vojnika u uniformama koji su kontrolisali puteve i propuštali nas, koji smo žurili da pređemo granicu, i stignemo na sigurno mesto. Tada nam je otac, i sam svedok jednog rata, rekao nešto šta nikada nismo zaboravile: “ Deco, budite srećne što ste mobilizaciju doživele u stranoj, a ne u svojoj zemlji. ” Dada nije imala tu sreću. Sedamnaest godina kasnije, ona je bila očevidac rata na prostorima bivše Jugoslavije i svedok mnogih razaranja i bezumlja koja su se tada događala. Često je spominjala da će jednog dana napisati knjigu o svemu šta je videla i doživela. Da je imala priliku to da uradi, njena knjiga bi, verovatno, počela slično kao ovaj uvod, rečima koje je izgovorio naš otac tog vrelog grčkog leta.”
Kao novinar, profesionalac beležila je reporterski prizore rata, a kao čovek, kada ostane sama sa svojim mislima, pisala je:
“Nisam znala da će Čapljina ovako da boli. Sve i da mogu da odem tamo, tamo više ništa nije kao pre. Javljaju mi se razne slike… Smokve, smokve me strašno bole. Ne smem ni da zagrebem po sećanjima, uspomenama. Potiskujem, a ovo me sunce silome tera da se sećam. I to više nije tuga. Ne znam kako se zove taj osećaj. Ne spada u normalne ljudske tragedije pojava da čovek zauvek (da li je stvarno zauvek?) izgubi rodni grad.”
A njen osvrt na izveštavanje sa ratišta, najbolje opisuje ovaj pasus:
“Prestala sam da idem na ratište onda kada su na front nahrupili oni koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi. Zahvaljujući takvima, narod koji strada, kuće koje pale i gradovi koje zatiru, postali su nebitni. Rat je postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam. Prošlo je neko vreme, dovoljo dugo, da počnu da se uobličavaju konture novih ofanziva. Počele su da se oblezavaju godišnjice pojedinih bitaka i pobeda, upotpunjene, normalno, romansiranim momentima. Jedina sreća u nesreći moje, žrtvovane generacije, jeste u tome što nas, kao svedoke, ovoga puta neće mocu da lažu. Nećemo im dozvoliti da ponovo falsifikuju.”
‘Moje tekstove sada cenzurišu zbog toga što ne mogu da se složim sa tim da je patriotizam prećutkivati greške i zablude…”
“Nisam se prodala i ponosna sam zbog toga.”Radislava Dada Vujasinović (1964-1994)
Knjiga “Svedočenja iz obeščašćene zemlje” se distribuira besplatno povodom izvođenja predstave “Dada o s(a)vesti – Esej u pokretu” i drugim događajima gde se govori o Dadi.
Slika na početku stranice je crtež Dade Vujasinović ”Počitelj”, ugljen i bela kreda na papiru (1991)