Политика online, 4. јун 2004

ЦЕНА МЕДИЈСКЕ ХРАБРОСТИ И СТРАХА

Друштво мртвих новинара

 Многи који пишу од капитала имају само свој став. И ништа више. Дакле имају највише што се може стећи. Иначе, зашто би неко пуцао на њих у држави где је све осим у борби за профит невредно метка

Било би добро да још једном чујемо Душана Михајловића. И то поводом ликвидације Душка Јовановића у Подгорици. Теорије бившег министра о злочину су ипак ненадмашне. Као модерни инспектор Клузо у српском подземљу, тај човек нас је, намерно или не, бесконачно удаљио од многих важних сазнања. А она, понекад и на сасвим непосредан начин одређују однос према животу и смрти. И сада смо јако далеко од структуре српских ескадрона смрти и од умних глава на врху те пирамиде. Можда и зато што је Михајловић у једном часу знао све, али није смео да каже ништа.

Зашто се иначе овде бавимо личношћу бившег министра полиције, кад и нови обилује особинама литерарног јунака? Вероватно и због тога што је Михајловић оставио дубок траг у материји где је реализовао своју шарену политичку каријеру. Она је засад завршена неславном министарском авантуром, и то у злочиначком климаксу српског политичког подземља.

Сецирање његове колоритне личности, саздане од политичке прилагодљивости, увежбане езоповске конфузије, сумњиве пословне свестраности и трагикомичне полицијске каријере, углавном је узалудан посао. Ту се ништа не може променити, а и зашто би!? Све што је тај човек урадио лоше, претворио је у свој лични успех. За овај део басне о вуковима и људима важан је Михајловић, као крупна штетна фигура у мистерији око ликвидације Славка Ћурувије.

Ако је аутор ових редова добро бележио, Михајловић се „случајем Ћурувија”, јавно бавио 18 пута. Углавном на различите начине, уз неописиво много контроверзи, уз забуне које је изазивао, а затим их објашњавао, изазивајући још веће. Било би много досадно наводити све те празне огледе, који у својој бити и нису били полицијски.

То је била и серија неумивених, чак ординарних чаршијских прича, зачињених необузданим и приглупим теоријама свакојаких завера. Или свестраном легендом о свемоћи „обавештајних служби”, али уз добро сакривање правих трагова. Да ли је то министар „Сабље” радио намерно? Да ли је морао да чува велике тајне или своју главу, или је само радио оно што је најбоље умео: да уноси забуну.

То данас може да буде од мале помоћи новој политичко-полицијској гарнитури, ако је, наравно, ова спремна да се одрекне свог илегалног, тј. подземног дела. Свеједно, Михајловић је четири пута (а пети пут као „црна овца”) најавио разрешење тајни око убиства новинара Ћурувије и Пантића. О Дади Вујасиновић се тада није говорило, али у архивама тајних служби (војне и СДБ) свакако постоје јасни докази о њеној ликвидацији. И тај случај мора да стигне на ред, макар и са великим закашњењем.

У случају Ћурувија бивши министар се буквално играо политиком и струком. Замарао је логику, потцењивао здрав разум јавности, исказао неосетљивост према осећањима људи који су били блиски са убијеним Славком. После три лажна обећања да ће ускоро саопштити имена убица, давао је одговоре који су антологијски безвезни, достојни најапсурднијих полицијских пародија. Тврдио је да он лично зна имена убица, али нема довољно доказа. Луј де Финес је ипак био много озбиљнији у „Жандарму из сен Тропеа”.

Ко би могао да сабере доказе за министра унутрашњих послова како би он био сигуран у оно што говори? Можда је кеса за главу баш тада постала крунски адут српске полиције, која је доказе најлакше скупљала тамо где их нема. На том нивоу ресорни министар престаје са озбиљном функцијом и постаје играчка у неким јачим рукама. Ако не зна друге ствари, морао је да зна од чега се толико препао! Мора да је нешто страшно, нешто, дакле, што је било опасно близу, довело до министарског ужаса и свеопште занатске парализе. И у таквом стању, он је као део система радио само оно што је помагало скаламерији да опстане. Какав је то, у ствари, систем?

Он се не мења променом режима или олигархије на власти. Ако у „елити” завлада расуло и тражење склоништа после испадања из фотеља, подземље је увек спремно да дочека такав пад. Пуна је Србија бивших ала, које нервозно траже себи ослонац. Зато ваља увек седети бар на два места, имати спремне басамаке за надоле, којима се може привремено стрчати до слузавих понорница метрополе.

Тако је злочин, као опште место владања у „доњем и горњем свету”, настављен убиством новинара. То је метафора односа према јавности, коју неконтролисана моћ ипак вреднује као противника. Дакле, само ако сви заћуте, јавна реч може бити слободна.

Иначе се убиства новинара редовно догађају на крају једне етапе акумулације илегалног одијума према медијима. То је казна за једнога и брутална опомена свима. Сурово препричавање басне о храбрости, и жустар сукоб новинара од имена са својим интегритетом. Многи ће себи поставити питање: „Има ли сврхе, чему све то, шта ћу ја ту!?” А ипак, неће одолети. Многи који пишу од капитала имају само свој став. И ништа више. Дакле имају највише што се може стећи. Иначе, зашто би неко пуцао на њих у држави где је све осим у борби за профит невредно метка.

Годинама је Душко Јовановић џарао по осињим и змијским гнездима, трагао за реповима афера у којима су били српски и црногорски олигарси. Преносио из других новина оно што њима није могло да се допадне. Писао о еротским настраностима, будалаштинама, властољубивости и нарцизму и недовољним резервама чојства. Нова генерација црногорских силника не чита Марка Миљанова, него Марија Пуза, одакле себи печали одабрана искуства.

Али, било би сувише једнострано трагати за злочинцима праволинијски, бацајући анатеме само на кабинете великаша по београдским, цетињским и подгоричким дворовима. Једино још злочин држи две државе заједно. Није тешко убити, тешко је сакрити. Овде се и то може.

Да је Михајловић имао нешто шумадијске петље па казао имена убица Славка Ћурувије, можда би Јовановић преживео своју ризичну мисију. Али, министар је имао у виду не само свој големи страх него и његову латентну владавину међу новинским радницима који јавно потписују своје редове.

Савршена убиства новинара могу за дуго да паралишу трагалачки нерв у професији. И ту би могао да буде крај сваке приче о метафизичкој новинарској храбрости. Каква црна храброст, то је ионако обичан мит! Само се луди не боје убица и министара који знају њихова имена а упорно ћуте. Али, новине морају да излазе, а новинар који од страха заћути, ионако је мртав.

Љубодраг Стојадиновић